Veličina slova

A- A A+

ЗАБОРАВИЛИ СТЕ ЛОЗИНКУ?

*

 

Разноврстан биљни свет националног парка представља ретко природно богатство, које је настало захваљјујући низу повољних природних услова. Тара је позната као рефугијални масив, односно прибежиште у коме су опстале многе реликтне и ретке биљне врсте.

 На простору ширег подручја националног парка расте преко 1100 биљних врста, што представља готово трећину укупне флоре Србије. Најмаркантније обележје биљног света Таре јесте јединствена врста, «царица свих ендемита» Панчићева оморика (Picea omorica (Панчић )Пуркине). Међутим поред оморике Панчић је открио на планини Тари и у њеној непосредној близини још неколико нових врста за науку. До сада је истраживањима забележено: • 96 врста лишајева
• 171 врста маховина
• 30 врста папрати
• 7 врста голосеменица
• 950 врста скривеносеменица  Велика разноврсност, присуство ретких, реликтних и ендемичних врста сврставају Тару у флористички изузетна подручја не само у Србији, већ у Eвропи и у свету.

 

Вегетација

Шуме

Локални ендемити

Заштићене биљне врсте

 

БИЉНИ СВЕТ НАЦИОНАЛНОГ ПАРКА ТАРА
Разноврстан биљни свет националног парка представља ретко природно богатство, које је настало захваљјујући низу повољних природних услова. Тара је позната као рефугијални масив, односно прибежиште у коме су опстале многе реликтне и ретке биљне врсте.
 
На простору ширег подручја националног парка расте преко 1100 биљних врста, што представља готово трећину укупне флоре Србије. Најмаркантније обележје биљног света Таре јесте јединствена врста, «царица свих ендемита» Панчићева оморика (Picea omorica Pancic). Међутим поред оморике Панчић је открио на планини Тари и у њеној непосредној близини још неколико нових врста за науку.
 
До сада је истраживањима забележено:
• 96 врста лишајева
• 171 врста маховина
• 30 врста папрати
• 7 врста голосеменица
• 950 врста скривеносеменица
 
Велика разноврсност, присуство ретких, реликтних и ендемичних врста сврставају Тару у флористички изузетна подручја не само у Србији, већ у Европи и свету.
Непрегледна шумска пространства сврставају Тару у једну од најшумовитијих планина Европе. Шуме Националног парка Тара спадају у највредније и најочуваније шуме Европе и један су од њених темељних феномена.
 
Различити шумски екосистеми покривају више од 75% њене укупне површине, односно 15.426,91 ha. Од 40 различитих шумских заједница које се могу наћи у Националном парку најраспрострањенија је мешовита шумска заједница смрче, јеле и букве. Она апсолутно доминира подручјем и заузима преко 80% њене површине.
 
Најзаступљенија врста дрвећа на подручју парка је јела. Она се ту налази у оптималним условима за свој развој и опстанак.
 
Природну вредност по којој је Тара препознатљива у целом свету представљају лишћарско-четинарске шуме у којима је један од основних градитеља оморика. Шуме оморике налазе се обично на тешко приступачним и стрмим кречњачким и серпентинским камењарима.
 
Посебно је интересантна јединствена реликтна шумска заједница Панчићеве оморике на тресави “Црвени поток” на Митровцу.
 
Шуме Таре надалеко су чувене још и по горостасним стаблима свих врста дрвећа “царевима” Таре.
Све биљне заједнице неког подручја чине вегетацију. Разноврсни еколошки фактори условили су постојање бројних флористички различитих заједница које се наизменично смењују. Вегетацију овог подручја можемо најгрубље поделити на шумску и ливадску.
 
Шумска вегетација се може рашчланити на лишћарске, лишћарско-четинарске и четинарске биљне заједнице. Национални парк Тара је типично шумско подручје у коме доминирају шуме букве, јеле и смрче. Поред њих у Националном парку се налазе и шумске заједнице црног јасена и црног граба, храста сладуна и цера, храста китњака, црног бора. Лишћарско-четинарске и четинарске шуме заузимају највећи део Националног парка. Посебност шумској вегетацији Таре дају шумске заједнице у којима је заступљена оморика.
 
Ливадске биљне заједнице заузимају велике површине. Ова станишта представљају углавном секундарне творевине, али су врло важне јер у оквиру њих расту ректе врсте биљака. Вегетација Таре специфична је још и по присуству бројних мањих тресетних мочвара и ливадских тресава.
 
Посебно су значајне биљне заједнице камењара и сипара са великом заступљеношћу ендемичних врста, попут биљних заједница дервентанског различка на кречњачким стенама Дервенте, голоцвенте млечике на стрмим серпентинским камењарима, и др.
ЕНДЕМИЧНЕ ВРСТЕ
 
Ендемичне врсте представљају вероватно најинтересантније врсте биљака у флори неког подручја. Под ендемичним врстама подразумевамо врсте које су веома ограниченог природног распрострањења. Камењари, сипари и пукотине стена бројних клисура и кањона Таре посебно обилују оваквим врстама.
 
До сада је заблежено 30 ендемичних таксона на подручју парка, међу којима је најпознатија Панчићева оморика (Picea omorika (Pančić) Pyrkine).
 
 
Поред оморике посебно су интересантне:
Centaurea derventana Vis. et Panč – дервентански различак
Stachys anisochila – пчелија трава
Aquilegia grata F.Maly ex Zimmeter subsp. Nikolicii – Никетић-Николићева кандилка
Edrianthus jugoslavicus – југословенски звончић
Euphorbia glabriflora – голоцветна млечика
Halacsya sendtneri – цвакија
Silene monachorum Vis.et Pančić – монашки пупавац

 

ПАНЧИЋЕВА ОМОРИКА (Picea omorika /Pančić/ Purkyne)
 
Панчићева оморика је реликтна и ендемска врста четинара, због тога се сматра „живим фосилом“ европске и балканске флоре. Оморика је у последњих 40 година заштићена од сече, према Закону о шумама (Сл. Гл. РС бр. 46/91), а већ 10 година „ужива и статус“ заштићене природне реткости наше флоре (Уредба о заштити природних вредности Сл. Гл. РС бр. 50/93). Пре неколико десетина милиона година, у време топлог терцијера, имала је далеко већи ареал. Пред променама климе, наступањем Леденог доба, оморика је једино уточиште (рефугијум) нашла у средњем току реке Дрине у западној Србији и источној Босни. Највећи део њених популација у Србији налази се у оквиру Националног парка Тара.
 
После открића, оморика је пренета и гајена широм Еворпе. Оморика није само отпорна врста, већ и веома цењена као декоративна врста. Због свог занимљивог изгледа сматра се најлепшим четинаром Европе.
 
Оморика је једна од ретких врста наше дендрофлоре о којој су написни бројни научни радови. Данас постоји око 600 научних радова и библиографских јединица у којима је проучавана Панчићева оморика.

 

ПРОНАЛАЗАК ОМОРИКЕ

Оморика је пронађена 1875. године у Склоповима код села Заовине на Тари, од стране ботаничара др Јосифа Панчића. Проналазак оморике је део дугогодишњег наслућивања нашег ботаничара, јер је име оморика било познато у народу ужичког краја одвајкада. Први пут за оморику Панчић је сазнао 1856. године на путовању по ужичком округу, али тада није могао да нађе никога ко би успео да му покаже то дрво. После 20 година трагања, Панчић је успео да се сусретне са новом врстом четинара и да је представи научној јавности.

После Панчића, истраживања оморике у Србији су радили (Кошанин, 1914, 1923; Новак,1927; Maly,1934; Коларовић,1951, 1956, 1960).

Међутим, све до 1927. године била су углавном позната само она налазишта која је још Панчић открио. У периоду између два рата, тачније 1934. године, Carlo Maly, кустос Земаљског музеја у Сарајеву, на основу прикупљених података од шумарских инжењера са Таре открива најинтересантније налазиште оморике на Митровцу, на тресетним наслагама мочваре означене као Црвене поток или Црвене баре. Међу првима који су заинтересовани Панчићевим открићем оморике, истраживали њена налазишта на подручју Босне, био је немачки ботаничар Richard Wettstein. На подручју Босне откривена су два налазишта оморике прилично удаљена од оних груписаних између Бајине Баште и Вишеграда, односно између Рогатице и Мокре Горе. То су налазишта на планини Виогору код Устипраче и на Соколинама (Радомишља) код Јелча и Миљевине. Ова налазишта први пут је навео Maly (1934), а касније су их детаљно описали Плавшић (1938) и Фукарек (1951).

 

ПОРЕКЛО ИМЕНА

Панчић је име за нову четинарску врсту узео из народа, јер се речи „мор, морити, оморина“ односе на суморну (тамну) боју четинарске шуме из којих је произашло значење, а вероватно и име тог тамног четинарског дрвећа или тамне четинарске шуме у којој она расте.

 

ПАНЧИЋЕВА ОМОРИКА

Оморика је четинарско дрво из рода смрча. Има право и витко стабло са пирамидалном крошњом. Достиже висину до 40 м, а у пречнику дебљину до 60 цм. Цвета од марта до маја, а љубичасте шишарице се јављају при врху крошње у јесен исте године.

 

СТАНИШТА ОМОРИКЕ

Станишта оморике су стрме кречњачке литице или пожаришта. Оморика настањује различите заједнице, обично мешовитог карактера са смрчом, јелом, буквом, белим и црним бором и другим лишћарским врстама. Оморика настањује плитка скелетна, хумусом богата земљишта, претежно на кречњаку, али и на серпентинама као матичној стени, а изузетно ретко се среће и на тресетном киселом супстрату земљишта (Црвени поток). Дијапазон надморских висина њених станишта износи скоро 1000м и креће се између 700-1600м.

Делови ареала Панчићеве оморике, који имају континуални карактер на планини Тари пре 40 година издвојени су и проглашени као строги резервати природе, а пунктови где се јављају појединачна стабла или мање групе стабала оморике заштићени су као споменици природе.

Укупно је евиндентирано 22 локалитета са омориком на Тари.

 

ШУМСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ОМОРИКЕ

На основу многобројних проучавања издвојени су следећи типови шума, представљени на четири карактеристичне локације у Националном парку Тара:
1. Шума оморике, смрче, букве, борова и других врста (Omorikae Piceto-Abieto-Fagetum pinetosum mixtum) на органогеној кречњачкој црници, испод Црвених стена;
2. Шума оморике, смрче, борова и других врста (Omorikae Piceto-Abieto-Fagetum Pinetosum) на органогеној скелетној кречњачкој црници, на локалитету Врањак;
3. Шума оморике, смрче и борова (Picetum-Omorikae Excelcae Pinetosum mixtum Serpentinicium) на скелетном еутричном смеђем земљишту на серпентиниту изнад Змајевог потока;
4. Шума оморике, смрче, јеле и букве (Omorikae Piceto Abieto-Fageto-Alnetum mixtum) на тресету на Митровцу (Црвене Баре, Црвени поток).

У СУСРЕТ ПРИРОДИ, Национални Парк ТАРА
ВРХ latinica | ћирилица