Поводом обележавања 200 година од рођења др Јосифа Панчића, првог и најпознатијег српског ботаничара, ЈП "Национални парк Тара" организује научну трибину и изложбу "Живот и дело др Јосифа Панчића". Јубилеј ће бити обележен у четвртак, 17. априла 2014. године, у 13:30 часова у Центру за посетиоце у Бајиној Башти. Централно предавање на тему: "Јосиф Панчић - живот и дело са посебним освртом на Herbarium Pancicianum", одржаће др Снежана Вукојичић, научни сарадник Института за ботнику и Ботаничке баште "Јевремовац" Биолошког факултета у Београду.
Јосип, који је био четврто дете у браку Павела и Маргарите Панчић, родио се 17. априла 1814. године, у селу Угрини код Брибира, у саставу Винодолске општине Аустријске царевине. Родитељи су били сиромашни, пa је стриц Гргур, који је био у Госпићу архиђакон, преузео бригу о његовом школовању. Основну школу изучио је у Госпићу у Лици, a гимназију у Ријеци. У шесторазредној гимназији у којој се настава изводила на латинском језику, Јосип је научио да се поред латинског служи и немачким, а касније је сам научио француски, енглески, италијански и донекле шпански. Из Ријеке је Јосип прешао у Загреб (1830) да настави школовање у високој школи Regia Academica Scientiarum, на Филозофском факултету. Веома брзо прешао је на Медицински факултет у Пешти.
По завршетку студија кратко је радио у Банату. На препоруку Вука Караџића, кога је упознао у Бечу, Јосип Панчић стигао је у Србију месеца маја 1846. године за време владавине кнеза Александра Карађорђевића, али пошто је тражио са буде постављен у Ужицу у чијој околини је било доста противника Карађорђевића, одмах је постао сумњив и није добио државну службу. Када је већ помишљао да се врати у Аустроугарску добио је позив од Аврама Петронијевића, председника владе, који је имао фабрику стакла у околини Јагодине, да се привремено прими службе лекара у томе месту и да као лекар ради на сузбијању заразе трбушног тифуса, која се ширила међу радницима фабрике.
Следеће године је затражио отпуст из аустријског поданства и затражио пријем у српско поданство. Том приликом је прешао у Православну веру и променио је крштено име из Јосип и Јосиф. Крајем 1847. године добио је премештај у Крагујевац и постављен је за привременог окружног физикуса.
Јосиф Панчић је 8. јануара 1850. године примљен за члана Друштва српске словесности, a y 1853. године је постављен за професора природних наука у Лицеју, најпре за контрактуалног професора, a када је 1854. године примљен у српско поданство др Јосиф Панчић је постављен за редовног професора у Лицеју.
У Лицеју, а касније у Великој школи, Панчић је радио до краја живота. Био је ректор Велике школе у периоду 1868-1875, и први председник Српске Краљевске Академије у периоду 1887-1888. године.
Као универзитетски професор Панчић се посветио проучавањима из области ботанике, зоологије и геологије, а за 42 године проучавања природе Србије објавио је 42 научна дела. Својим најзначајнјим делом “Флора Кнежевине Србије“ Панчић је сврстао Србију у ред ретких земаља са великим степеном истражености флоре. Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао 2.176 биљних врста.
Откриће оморике
Јосиф Панчић је за Оморику, као четинар који се разликује и од јеле и од смрче, први пут чуо у ужичком крају 1855. године, али није успео да је пронађе приликом прве посете овим крајевима 1861. године. Зато је 1865. године наредио да се за потребе Велике школе из Западне Србије доставе гране да шишаркама свих четинара и ту су се нашле и две гране Оморике, али није забележено одакле су донете нити ко их је послао. Већ следеће године кренуо је са својим ученицима на научну екскурзију по Западној Србији и опет је није пронашао, иако је ишао путем који је пролазио поред природних станишта Оморике. Панчић Оморику не спомиње ни у својој чувеној књизи Фауна кнежевине Србије (1874).
На крају Оморика је пронађена у селу Заовинама, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1875. године, а проналазак је објављен на немачком језику у чланку под називом “Један нови четинар у Источним Алпима“, а опис биљке је написан по стандардима тадашње науке на латинском језику. Одмах је започело оспоравање, у научним круговима, да се ради о новој врсти. Оморику, која представља ендемит и реликт Балкана из леденог доба, Панчић је сматрао врстом бора (Pinus omrika), а нешто касније природњак Пуркине ју је пребацио у род смрча односно па је њен латински назив (Picea omoriкa Pančić Purk.). Панчић је успео да лоцира нека природна станишта Оморике, а Карло Мали 1934. године је открио најинтересантније налазиште Панчићеве оморике на локалитету “Црвени поток“ или “Тепих ливада“, што представља једино до сада познато налазиште Оморике на тресетишту. Свако стабло Панчићеве оморике, као и природна станишта су под заштитом државе, а најзначајнији су резервати природе: Звезда, Црвени поток, Црвене стене, Љути брег и Било.
Крај живота
Јосиф Панчић је умро 25. фебруара 1888. године усред рада, ведар и свестан. Жељу да буде сахрањен на врху Копаоника испунили су му планинари и САНУ, 7. јула 1951. године, када су земне остатке њега и његове супруге Милеве, сахранили у ковчегу направљеном од Панчићеве оморике у Маузолеју на врху Копаоника. Од тада највиши врх Копаоника носи име по њему Панчићев врх (2017 м.н.в.), а не Миланов врх како је носи име по краљу Милану од 1882. године.
