Милош Перовић, песник, путописац и драмски писац, рођен је 1874. године у Ужицу где је завршио гимназију. Студирао је у Београду, Бечу и Лајпцигу. У Цириху је 1905. године одбранио докторат из психологије и педагогије. Радио је као наставник у Чачку, Скопљу и Солуну.

У свом рукопису с краја 19. века Милош описује авантуристичко пешачење на којем се  реалац VII године Ужичке гимназије, по први пут упознаје са лепотама свога краја. Поред прелепих описа крајолика, природе и људи тог доба, Милош се у свом рукопису бави и српским националним питањем, односом Европе према Балкану, па чак еколошким проблемима.

Насловна страна рукописа: „По Ужичком округу. Путничке црте“. Испод, на левој страни: „у Ужицу 1891. год.“; на десној: „Мил. Перовића, реалца VII год.“ Рукопис је писан мастилом црним и љубичастим на листовима ђачке свеске, накнадно прошивањем спојеним.

Округле заграде у овом рукопису припадају приређивачу.

ПО УЖИЧКОМ ОКРУГУ

Путничке црте

Ништа није лепше него путовати и то путовати не каким послом, него само ради уживања, ради одмора и то у каквом весeлом друштву, као што је н. пр. ђачко. И ја сам у једном таквом друштву путовао.

Још пред Петровдан почели смо се нас неколико договарати да одма после Петровадне путујемо, па како нас је било повише, то се никако нисмо могли сложити куда да идемо. Један је хтео да иде преко Чачка и Краљева на Копаоник. Други: преко Ваљева и Лознице у Шабац, а одатле Савом у Београд. А највише их је било који су хтели да прођу Ужички округ. Ових последњих било је свега пет, а међу њима био сам и ја. Наше се друштво састојало из три реалца, једног правника и једног учитеља. Био сам весео, радовао сам се што ћу у друштву путовати и тако познати околину свог рођеног места.

30. јуна, после подужег ишчекивања кренемо се око 9 часова изјутра путем који води из Ужица преко Теразија. Било нас је свега петорица. Сваки је носио своје ствари. Један их потрпао у торбу, други пребацио штап преко рамена па о њега обесио махраму са стварима. Ја сам имао белу војничку торбу о рамену у којој сам поред књиге за прибелешке и две забавне књиге имао још и других ситница, као: једну чисту кошуљу, две до три махраме, убрус, чешаљ итд.

Били смо сви врло весели. Кад изађосмо из вароши, свирању и певању не беше краја. Собом смо били понели: једну виолину и једну флауту те смо час свирали час певали.

Јутро беше врло пријатно. Врућина нам ни мало не досађиваше, јер сунце беше зашло за облаке а благи тихи поветарац пиркаше те нас расхлађиваше.

Ја као да сам крила добио. Више година нисам се нигде од куће макао а сад ми се дала прилика да у овом лепом и веселом друштву проведем изван куће путујући – што сам највише и желео – неколико дана. Заиста и јест лепо путовати, а особито за ђаке који у путовању налазе одмора од дугог трудног школског рада – у свежем и чистом планинском ваздуху, коме није ни приближан онај загушљиви и по здравље омладине штетни собни ваздух.

Што се све више одмицасмо од Ужица, друштво постајаше све веселије. Нисмо хитали. На више смо се места одмарали и сваки час застајкивали те посматрали околину. Уз пут смо свраћали онде где смо имали што лепше видети те тако једва после 2 и 1/2 сахата дођемо у Стапаре и сед(н)емо код цркве да се одморимо. После одмора разгледамо мало околину. Црква беше врло стара и прекривена шиндром која је сасвим трула тако да је на више места трава порасла по њој. У великој порти не беше – као ни у цркви – никога, само 2-3 прасета гуричаху и пасаху траву. Софре беху у највећем нереду, многе оборене а на многима беху даске отковане и разбацане по порти. Све беше тако као да је ту била каква велика битка. Оставивши ту тако занемарену цркву кренемо се даље, па пошто прођемо једну велику и врло лепу механу, уставимо се да ручамо код једне полумутне воде, која беше у неком староме трулом кориту. Били смо врло гладни јер од Ужица довде нисмо ништа окусили. Седнемо на меку зелену траву, која нам сада беше чаршав и мет(н)емо на њу хлеба, сланине, пршуте и лука. Јели смо не може красније бити и тај тако прости ручак боље нам је пријао него да смо ручали ђе год у најбољој гостионици какве велике вароши. Пошто тако слатко ручамо, као мало кад, још слађе се напијемо оне полумутне воде. Нећу бити рода и причати шта сам и како сам ђе јео, али ово поменух само зато да ти, читаоче, видиш како је пријатно и корисно ићи по чистом ваздуху, како је пријатно јести под каквим гранатим дрветом гледајући дивну и китњасту природу.

(Путничке црте су настале с намером да буду штампане. Осим апострофирања читаоца, о том сведоче и бројне редакторске интервенције аутора. Путничке црте, колико се зна, нису штампане до сада.)

После дужег одмора кренемо се, окрепљени и весели даље све певајући и шалећи се.

Пошто прођемо село Рочњак у коме имају 3 врло велике механе а школе ни једне, дођемо у село Биоску у коме има један врућ извор назват од народа Биоска бања. Од пута до Бање има скоро 1/2 сахата те због тога двојица од другова – који су били прилично уморени, оду даље ка школи а ми остали пођемо да видимо бању. Уз пут нам сељаци казаше да је вода усахнула са свим али ми опет пођемо да бар видимо то место.

Ишли смо низ брдо док се спуштисмо у долину реке Ђетиње која туда протиче. Долина та врло је питома али су усеви опет врло хрђави због града који је по целом округу велику штету начинио. 

Пошто прођемо поред повише станова који су били прућем оплетени и блатом излепљени, пређемо мостом преко Ђетиње и дођемо на место где је била некада бања. Она се налази са свим близу Ђетиње чија се вода меша са топлом бањском водом те је тако квари.

Вода беше заиста усахла и не беше ни капи над патосом. Не имајући шта много гледати ми се вратимо све поред Ђетиње у школу где нас она два друга весело дочекају вичући нас и машући марамицама још из далека, јер и после тако кратког растанка били смо пожелели једни друге. 

Школа је велика, пространа и прилично лепа. Одмах до школе је и црква која је нешто мало љепша него у Стапарима. И ова црква беше затворена те тако не могосмо ући унутра и разгледати је. Пред црквом има звонара са 3 звона од којих је највеће врло јасно и чује се врло далеко.

Ту смо дуго седели и одмарали се, не могући се довољно напити оне хладне и дивне планинске воде, а затим пођемо све полако путем у Кремна. Пут беше врло леп а околина веома живописна. С обадве стране пута дижу се густе зелене шуме, а даље на брдима пастири чувају своја бела стада. Рекао бих да се цела околина весели, сваки цвет, свако дрво, сваки жбун радује се и ужива весели и слободни живот којим га је природа обдарила. Тихи ветрићи брује те замахују полагано мирисне гранчице на зеленом шумском дрвећу на којима кос извија своје веселе мелодије које се дивно слажу са брујањем бистрога шумског поточића. Горе пак на брдима обраслим бујном тавном травом пасу стада белих оваца поред којих чобани и чобанице заносно певају а њихова песма опет сложила се са меденицом која полагано куца на каквом овну или јагњету љубимцу пастиркином. Све то утиче на путника тако да није у стању описати и ми сви ућутасмо читајући свако књигу природе, посматрајући и дивећи се том чаробном примамљивом идилском животу.

Ишли смо полагано напред. Сунчеви зраци ишчезоше већ и са највећих врхова околних брда. Преста песма пастира јер вече размахиваше све више и више својим црним крилима доносећи уједно собом тихи поветарац који нам расхлађиваше загрејане и узбуђене груди. Вече се спушташе а на западу неста црвенила које осијаваше један део плавог свода небеског. На послетку тиха и блага ноћ зави све у црну копрену своју, кад ми стигосмо пред механу где нас весело дочекају. Иако смо увече седели са новим друштвом веселећи се до неко доба, опет сутрадан пробудих се рано и скочих из постеље. Отворим прозор а чист свеж ваздух јурну у собу и разведри ме у тили час. Погледам на дивну пољану чији изглед с прозора беше још величанственији. Сунце још не беше огрануло, а јутро беше веома дивно. Чини ми се никад свежији и чистији ваздух нисам удисао. Постајах мало на прозору гутајући чисто свежи ваздух. Мало затим и сунце изађе и обасја пространо поље заједно са свима брежуљцима и сеоцима унаоколо.

Пошто устану и остали другови, одемо сви заједно на воду да се умијемо. Вода је врло хладна; бистра као кристал а провидна као стакло.

Пре но што хтедосмо поћи одемо да видимо Карађорђев шанац и Римско гробље. После 1/4 сахата ода уз брдо дођемо на шанац који је доста простран и који је на таквом дивном месту да се не може замислити. Са њега се на све 4 стране гледа све у теме као са какве високе куле. Заиста, кад се виде дела само ове врсте бесмртнога Карађорђа морамо се дивити духу и бистрини ума овога простог сељака. Карађорђе је врло популаран у народу и народ га сматра као највећег и најмудријег јунака српског новог доба и сваки је сељак пун прича о њему. У Чајетини у златиборском срезу чули смо од једнох сељака и једну песму о њему која казује како је заједно са Бирчанин Илијом постао јунак. Ту песму нисам никад пре читао нити чуо, а учитељ који је с нама ишао преписао је говорећи да она није нигде штампана, а тако лепа песма да пропадне била би штета.

Доцније ја сам ту исту чуо и у Ужицу од једног најбољег певача и он нам каза да ју је певао још пре три године.

(Песма Како су Карађорђе и Бирчанин Илија постали јунаци није регистрована ни у једној до сада познатој антологији народне епске поезије. Види: Б. Крстић, Индекс мотива народних песама балканских Словена, Београд 1984.)

Поред тога шанца имају још три друга али они су – по причању народа – зидани за време последња два српско-турска рата а тада је и „Карађорђев шанац“ био оправљен јер време је на њему већ било показало: да је све оно што човек створи слабо и пролазно и да је само време сталан рушилац који ће на место многих створова руку човечијих оставити само по коју рпу камења коју ће можда други људи однети да зидају опет друго што које ће можда бити дуготрајније али опет не вечито јер је све ништавно и пролазно.

(Део који следи изоставили смо сматрајући да у иначе почетничком школском раду Перовићевом представља распричаност на тему о људској пролазности. Осим о Перовићевој раној склоности ка контемплацији, изостављени редови немају значајних чињеница које би се односиле на ово занимљиво путовање.)

Стојећи више ових ладних плоча удубљени у мисли и заборависмо да време пролази, да нам треба доста до мрака прећи.

А пошто напослетку и овим старим гробовима и великом Карађорђевом шанцу рекосмо збогом, одемо у механу где доручкујемо, а затим пођемо у Бајину Башту испраћени познаницима које стекосмо за једно вече. Пређемо село Коњску ријеку и дођемо у Калуђерске баре где је велико имање манастира Раче. Ту нас игуман манастира који се ту десио добро угости са „колико је бог дао“, и одма се одатле кренемо даље све кроз саму смрчеву и борову шуму.

Дуго смо се верали силазећи низ једно брдо које је тако обрасло шумом да ни сунчани зраци нису могли да нађу бар мало отвора кроз који би своје жељне погледе бацили на места где вечита тама царује. Али мучно силажење низ брег наплатио нам је изглед предела под брегом. Ми се спуштасмо једном козјом стазом низ то брдо и не сањајући о дивоти предела који се путнику указује на подножју брда. Дошавши до саме ивице тога брда на једну малу чистину, наједанпут указа се пред нама величанствена панорама. „Хура, весело“ захори се из наших грла, јер пред нама се указа мала варошица Бајина Башта на дну равнице кроз коју Дрина кривуда. С десне стране издиже се једно огромно шиљато брдо које је сво сем предњег дела, обрасло густом шумом; с леве стране на брду на коме смо ми били изгуби се вид у бескрајним редовима дрва, а спреда се жути шеница, која се блиста и пресијава од сунчевих зракова, а несташни поветарац њихаше је тамо-амо.

Ја и још један мој друг бесмо измакли напред с том мишљу да из какве згодне заседе испаднемо и преплашимо остале, али очарани лепим изгледом предела ми заборависмо план и викнусмо „Ура“, на шта нам се другови тако исто одазваше. Причекамо их, те дивећи се с њима заједно пођемо даље. Нисмо крочили ни 200 корака, а пред нама се указа лепи манастир Рача који се налази у једном склопу планина. Громовито „Хура, живио Хаџи Мелентије“ проломи ваздух и сви потрчимо низ брдо шалећи и смијући се весело као уморни путници сахарски кад угледају зелену оазу на којој ће се после толико претрпљених мука бар слатко воде напити. Но трчећи, брзо се уморисмо. Мислили смо да ћемо стићи за 5 минута, али се јако преварисмо јер смо читавих 3/4 сахата брзо ишли док смо дошли у манастир.

Манастир Рача налази се на врло лепом месташцу у склопу планина кроз које протиче река Рача, која извире из планине Таре и утиче у Дрину. Она се налази 1 сат од Дрине и 1 сат од Бајине Баште. Рачу је зидао краљ Драгутин Немањић, она је била порушена па ју је обновио доцније архимандрит Хаџи-Мелентије.

Чим уђосмо у порту, одмах целивасмо гроб Х. Мелентија, који је с десне стране богомоље, поседасмо на траву около гроба, а учитељ испева уз гусле онај одсек из лепе Вишњићеве пјесме „Устанак на Дахије“ који се односи на Рачу и Хаџи-Мелентија.

„Док запалим Рачу украј Дрине,

И погубих Хаџи-Мелентија,

Кој’ је ишо преко мора сињег,

Те је влашку ћабу походио,

Пак се узгред у Стамбол свратио,

И од цара ферман излагао,

За стотину жутијех дуката,

Да Власима богомољу гради,

Да је гради за седам година,

Начини је за годину дана,

Ево има шест година дана

Како зида покрај цркве куле,

А у куле набавља џебану

И по мраку топове привлачи,

Видиш, јолдаш, да се нечем нада!“

Кад учитељ испјева, ми устанемо и поново целивамо гроб великога родољуба „Бог да ти душу прости, врли Србине“, тихо нам прошапташе усне, а свима се очи напунише сузама слушајући ову дивну песму и гледајући ову хладну плочу, која крије пепео онога светога калуђера кога се Фочић, највећи крвопија угњетене раје ‘нако прибојава: „Видиш, јолдаш! да се нечем нада“, говораше он својему друштву.

Заиста он је се надао и нада му је се испунила. Дочекао је да види Србина после мучних и великих ратова већ на путу ка слободи. Затворио је очи у нади да ће  Србин умети и даље тим светим путем ићи. И није се преварио. Његови потомци сад ходају слободно по местима на која је он могао тако доћи само преко крви своје и душманске. Његови потомци смију сад слободно целивати и оросити сузама гроб овог великог Србина, заклињући се на његовом гробу да ће и они као и он бранити и извојевати слободу и осталом српству, које још стење под тешким теретима крволочних непријатеља.

(Овде се приповедање о виђеном и доживљеном прекида подацима о Xаџи-Мелентију који се наводе према Кнежевини Србији Милана Ђ. Милићевића и Историји српске револуције Леополда Ранкеа.)

 У малој, прилично украшеној цркви виђесмо и заставу са којом је Хаџи-Мелентије у бој ишао, а улазили смо и у собе у којима је обитавао, али их нисмо могли добро разгледати што сунце беше близу хоризонта бацајући последње зраке на манастир, па целујући последњи пут гроб Хаџи Мелентијев пођемо у Бајину Башту све поред речице Раче и у сами мрак дођемо у варош и одседнемо у кафану. Били смо јако уморни, али опет поседимо позадуго забављајући се у пријатном разговору са друштвом, које се беше одмах код нас искупило.

Још тога дана један се од нашег друштва због теретног путовања разболи и није могао даље ићи, те због тога се сутрадан врати натраг у Ужице , а ми пођемо даље. Пут нас је водио све поред Дрине те се ми уједно одмарасмо идући по равници од јечерашњег теретног хода по планинама. Путовали смо све поред лепо обрађених поља остављајући с десне стране  Дрину која кроз ту питому долину кривуда, а с леве брда, која су сва обрасла густом шумом са којих вредни сељани спуштају јапију коју после Дрином на сплавовима ћерају у Лозницу, Шабац, па чак и Београд.

Три сахата смо ишли све равницом, а затим остависмо Дрину и пођемо кроз чувену у том крају клисуру Дервенту. Много су нам у путу причали за ту чудновату клисуру и ми се радовасмо што ћемо видети најромантичнији предео целога нашег пута па ваљда и целога овог округа.

Дервента је теснац између две планине, кроз коју тече речица Дервента. Горостасне стене, које су с обадве стране реке, скоро су сасвим голе и уздижу се на неким местима и до 400 метара. На свима местима стене су тако управне да изгледају као зид и рекао би човек да су обадве планине између којих тече Дервента биле некад састављене па их је та река престругала. Клисура је на најширим местима широка од прилике 20-25 м, а на најужем једва 3-5 м. Најуже место у тој клисури зове се Горњи склоп и тако је уска да срне, којих по овим планинама има, прескачу заједно са псима који их гоне с једне планине на другу. Пуне три четврти часа непрестано смо ишли застајкујући овде онде и гледајући оне лепе панораме, које се зачуђеном и раздраганом путнику сваки час друкчије указују, гледајући оне склопове кроз које се Дервента једва пробија и оне горостасне стене, станишта хитроногих дивокоза и сурих орлова. Код Горњег склопа сед(н)емо ја и учитељ дивећи се овом чудноватом створу природном а да би се колико-толико живље сећао ове величанствене камене капије, ја извадим бележник и у њ’ нацртам уколико сам био у стању, најромантичније место које сам икад видео.

Већ се и сумрак беше почео хватати кад изађосмо на врх кемене клисуре и о(д)седнемо у пространој али правој сељачкој механи у којој нађосмо истина хрђав конак, али добру вечеру и љубазног домаћина, који нас је тако угостио и старао се о нама да смо се на целом путу захвално сећали доброг чича Милована заборављајући на хрђаву постељу у којој смо усред лета дрхтали као у грозници. Па не само код чича Милована него и целим путем смо љубазно дочекивани, јер је народ у овим планинским крајевима у које јевропска „цивилизација“ није још завирила, очувао онај лепи и карактеристични словенски обичај: гостопримство.

А сутрадан, пошто се опростисмо са овим добрим механџијом, пођемо даље преко планине Приједова крста оставивши на десно планину Звијезду и после три сахата побржег хода изађемо из планине у лепе ливаде са велико и меком травом и њима смо ишли све до карауле Штуле, где добијемо једнога буљубашу који ће нас пратити до карауле Дикаве.

Али од Штуле морали смо проћи кроз неку огромну мрачну шуму, границу између Србије и Босне која је управо један дуг кланац између планина Мрке косе и Босанског Столца, назват Дуги до. Место је у том долу најстрашније од свих кроз које смо у свом путовању прошли.

Хиљадама огромних борова издигли се у небеса, стотинама их попадало и леже један преко другог а павитина и друго шибље не да ти крочити три корака, а да се не спотакнеш или заплетеш. Страшно је ићи по такој шуми у којој нема ни козје стазе да би бар мало показивала пут. Где год погледаш, горе, доле, лево, десно, свуда се издигли огромни борови а они што труну на земљи изгледају као каки џинови који су попадали по разбојишту. Још нам је већи страх задавала помисао на међеде и курјакове, најопасније становнике ових грозних шума. Напослетку, после дугог пентрања и муке наиђемо на један мали путањак који нам се указа испред ове страховитости као анђео спасилац. Пошто се докопасмо путањка, оданусмо мало душом, мало се ослободисмо па почнемо шалу збијати. А кад смо скоро хтели да изађемо из шуме, каза нам буљубаша да у планини Мркој коси има једна велика провалија назвата Звекара, па како беше близу тога путањка, то се ми свратимо да је разгледамо.

Звекара беше у самој шуми једна огромна стена која се распукла тако да је горе отвор широк 5-6 квадр. м. а сама рупа дубока је 25-30 м. Било је страшно погледати у онај амбис у коме се снег никад не топи па и сад се бељаше на дну. Пошто смо задуго ту били и бацали унутра стене које дају неки потмули глас и одјекују потмуло ко да неко јечи и  стење, вратимо се опет на онај путањак, па смо још дуго ишли кроз … (недостаје део текста – nа осам листова рукописа оштећена је горња десна ивица те се текст не може прочитати али се по смислу може надоместити) али само не кроз шуму него кроз високу и бујну папрат. Кад се изађе из шуме, има један велики крст од дрвета који означује границу између Србије и Босне. Баш код тога крста сретосмо једног аустриског жандарма и једног војника, упитасмо се са њима па и поседасмо да се мало љубазно као комшије поразговоримо. Обо(ј)ица беху лепо обучени и имађаху врло добро оружје; подугачке пушке и мале оштре тесаке. Жандарм бејаше доста крупан и говораше чисто српски као год и ми али само на западном дијалекту, док међутим, његов друг беше врло малог раста и знађаше српски врло мало.

Жандар је, као што он каза, по народности Турчин премда не знађаше друкчије говорити сем српски. На наше питање: „Како то да си Турчин а да не знаш никакав други језик сем српски“, он само слеже раменима и рече. „Е па ето.“

Његов сићушни сапутник беше Мађар и само пушаше на неку велику лулу и гледајући нас ћутећи преваљиваше великим крупним очима. Дуго смо разговарали са Турчином и он нам причаше како је јадно стање у поносној Босни, како их Шваба глоби и удара све “нови и нови намет на вилајет“.

Кајте се, Турци, кајте, имате кад. Нисте умели некада владати а сад морате умјети робовати.

Растадосмо се са комшијама „пријатељски“ погледајући надутог Мађара који није и нас пријатељскијим погледима дариваo (у рукопису тако, а требало би: Растасмо се са комшијама „пријатељски“ погледајући надутог Мађара, а ни он није ништа пријатељскије гледао на нас) и пођосмо даље премишљајући о тужној Босни и огромним пијавицама које јој и последњу кап крви исисаше и то све у име јевропске „цивилизације“.

Јадна Босно! Јадни народе српски. Зато ли се ти бораше толико векова против турског господства и силе. Зато ли ти скидаше тешке ропске ланце да ти слободна Јевропа натури још теже и горе на врат. Јадна Босно! Зато ли ти сла твоје добре и јуначке синове на бојна поља да се боре за Јевропу а против угњетача и насилника а да ти сад Јевропа натури још горе силеџије и угњетаче од којих ћеш бити кад тад ослобођена али само после огромних напора и великих жртава. Јадни Србине! Докле ћеш гледати да ти те ладне пијавице твоју драгоцену крв сишу, да жари и пали по твојој негда поносној домовини.

„Векова тужних робље гажено

Атова турских тврдом копитом

На рођеном је прагу падало

Призивајући криком жалосним

Јевропе тврде помоћ варљиву

Ал залуд, залуд… Стара тврдица

Лажљиве им је маште давала

Поклањајућ’ их смехом пакосним

Угњетатељу „преугњетене“!…

(Одломак из песме Ђ. Јакшића „Милостивој Јевропи“)

 Ето, Србине, шта каже песник, види како те милостива Јевропа вара. Тако она и сад ради. Даје ти „спасиоце“ као бајаги, а она те међутим баца с једног мача на други оштрији, из једног понора у други дубљи, а то је, Србине, она иста Јевропа коју си ти својим рођеним грудима заштићивао вековима ломећи себе и трошећи своју снагу све дотле док ниси успео да одбраниш лажљиву Јевропу, па си у тој борби подлегао и навукао на себе ропске ланце а она незахвалница сад те презриво гледа и смешка се ха, ха, ха, ха. Али Србин трпи, трпи и чека и доћи ће време када ће се и он разабрати поново и када ће уз јеку и звекет мачева ускликнути:

„Зар није боља смрт?

Није ли лепши гроб?

Но хладни ланац, мемла, тамница,

Срамотни роб!

На оружје!

Србин је јунак, јунак је грки

Смрскаће теме душману свом

На оружје! На оружје!

(Ђ. Јакшић, Песме I св. – напомена ауторова.)

И потећи ће крв грозних тирана и Србин уједињен и сложан ће певати веселе песме слободи својој.

Таквим мислима сам се задуго занимо ћутећи, кад се растадосмо од чувара границе. Сви смо ћутали. Сваки је сигурно мислио о „цивилизаторки“ и о јадном српском народу, о Босни и раскомаданим српским земљама.

Задуго смо ишли ћутећи уз Дуги до све поред границе а затим је оставимо и пођемо једним козјим путањком. Пређемо Козји рид и испењемо се на врло високо брдо Јањач. Кад изађосмо на врх Јањча свима се оте крик чуђења и дивљења. Лепши изглед предела још ни с једног брда нисмо виђели. У долини испод брда пружила се велика вишеградска равница дивно обрађена усевима. То је чувена код тамошњег света Вишеградска жупа. Дрина се плави и кривуда тамо амо као змија а украј ње бели се поносити Вишеград, са привлачном православном црквом на једном брешчићу и великом ћупријом на Дрини. С Вишеграда се отме поглед ка хиљадама планина босанских, херцеговачких, црногорских итд. Гледајући те босанске и херцеговачке високе планине и нехотице ми се отме уздах из груди. Благи боже, све је то српско било, свуда туда живе Срби притешњени туђином. Погледаш у даљину а оно беле се снегом покривени високи врхови Комова, до њих се пружио Дурмитор, те врховима… (оштећено, недостају две или три речи). Спрам Дурмитора се уздиже горостасни Пирлитор и високи Требевић више Сарајева, тамо даље Романија и још хиљадама мањих и већих брегова и брешчића, и многе још друге веће и мање планине.

Каква милина обузме Срба када види први пут скоро пола српског света то се не да речима описати. Гледали смо и гледали те лепе пределе од којих не могасмо очију одвојити и кад се сунце поче све више спуштати хоризонту, остависмо и ми високи Јањач и спустисмо се у питомо село Заовине где и ноћисмо код куће једног буљубаше. А сутрадан кренемо се на брег већи и од самог Јањча, на високи Милошевац, у друштву са још једним учитељем, са братом тога буљубаше. Походимо узгред и место где се прави и нова основна школа а затим пођемо уз једну речицу до Милошевца оставивши на десно још једну шуму од саме оморике, дрвећа које је славни Панчић први пронашао, па од кога му по његовој жељи и мртвачки сандук направише.

На подножју Милошевца одморисмо се задуго да би се што лакше попели на ту високу планину. Почели смо се пети у пола два сахата. Врућина беше велика те смо се сваки час одмарали. Уз Милошевац до највећег врха пели смо се добра три сахата. Испрва смо ишли кроз саму борову шуму. И овуда, као и свуда, шума је јако сатрвена неразумним и бесавесним сечењем. Стотинама великих старих борова леже на земљи и труну само зато што је какав неразуман сељак одсек’о са дна један метар за луч а оно остало оставио онако да труне и пропада. Заиста жалосно! Хиљадама блага онде пропада само због кога товара луча који не вреди ни дваести део онога што труне. Ја мислим да су на прво место позвати народни учитељи да уче и обавештавају народ како ће шуму да подижу још више а не да сатиру и оно што су им њихови стари очували и оставили. Заиста, види се највећа немарност код оних који су позвати да народ обавештавају и уче.

Читава два сахата ишли смо кроз ову жалосну шуму а затим преко камењака уз који се било тако тешко пети да смо се морали рукама придржавати де се не стропоштамо у какву провалију. Пошто пређемо и тај страшни камењак, тек онда настаје прави рај. Велика бујна трава зелени се а густо дрвеће направило диван хлад, па све заједно изгледа као какав величанствен врт са кога је веома дивно гледати у: Босну, Херцеговину, Црну Гору, Стару Србију и поносну Шумадију до саме Авале.

Гледао сам доцније и са Чиготе, највећег врха златиборског, али са Милошевца види се више и боље. А и јесте велики, највећи у околини својој па према свим другим већим и мањим планинама изгледа као велика орлушина међу малим птицама, као каква велика кула међу сеоским колебама на врху које се бели Милошев камен око кога се на Илиндан искупи силан свет да у пријатном разговору проведу дан и да се нагледају лепих српских земаља и напричају о јуначким делима старих српских витезова.

Не могући се сити нагледати оне лепе српске земље, оних брегова и долина у којима Срби живе, оних ливада и обрађених поља на подножју Милошевца више смо се пута кретали да идемо па смо се опет враћали и опет гледали: Требевић и Пирлитор и са радошћу посматрали бели снег на висовима Комова и Дурмитора.

Злаћани зраци залазећег сунца, који падаху на Збориште и отегнуто и хармонично певање чобаница, које тераху стада са пландишта у селу казиваху нам да се дан приближује својему крају, те ми похитамо у долину. Али још подалеко пред Мокром Гором, месташцетом у коме смо наумили да ноћимо, стиже нас ноћ тако да смо једва назирали пут којим смо ишли, па је било и предлога да ноћимо ђегод на ливади. Срчаност и веселост нису нас никако остављали па су и сада са нама били, јер иако смо газили по неким барама и потоцима, иако смо једва виђели куда идемо, опет весела песма и шала не престајаше. Тек у неко доба помоли се и месец те својом бледом светлошћу обасја горе и дубраве, стазе и богазе. Али каква корист од месеца кад ми бесмо већ у Мокрој гори и журно потражимо стан да се у њему од великих штрапаца одморимо.

Сутрадан изађемо да видимо ову варош од неколико кућа. Мокра Гора је на једном крају „Маркова поља“ на реци Камишини, скоро на граници Србије. Има школу, две механе и неколико кућа. Овде смо чули једну чудну причу коју нам је причао сам свештеник мокрогорски. „Некада, причаше попа, живљаху на граници овде два брата: Михајло и Константин. Михајло је често терао даске, шашовце са Шаргана на границу и тамо му је ђумрукџија Турчин узимао место ђумрука по један шашовац. Једном Михајло натовари на коња шашовце па понесе и један у руци да да ђумрукџији да му овај не би дрешио товар. Турчин не хтеде да узме да узме онај шашовац од Михајла него захтеваше да му овај други извади из товара. Овај га је молио да то не чини него нека узме онај шашовац што му је у руци, али Турчин неће за то ни да чује већ јуриши да му растовари товар псујући Михајла и називајући га кријумчаром и лоповом. Узавре крв у Михајлу па баш кад овај хтеде да одреши конопац и да растовари шашовце удари га оним шашовцем посред главе и Турчин се одма стропошта на земљу са које се више није ни дигао. Други Турци, видећи шта учини Влах, одма га ухвате и одведу у затвор. После неког времена Михајло се изведе и саопште му или да гине или да мења веру /или крв за крв, или веру за веру/. Михајло пристане на ово друго и потурчи се добивши ново име Урем, а његови потомци прозову се Уремовићи па се тако зове и једно село које су они дуж границе населили.

Кад смо пошли из Мокре Горе, ђумрукџија нам да једнога пандура да нас прати. Тај се пандур презива Константиновић и он је унук брата Уремова Константина, чији се потомци, опет, презивају Константиновићи. И тај нам пандур потврди све оно што нам је о његовим старим причао свештеник мокрогорски.

Мучан пут учини те и не могасмо говорити са оним пандуром који би нам сигурно још доста занимљивих причица о Србима Мухамедовцима с којима је у додиру причао, а пошто нас испрати до брда Арнаута, врати се натраг а ми онда сами једном козјом стазом пођемо уз Арнауте.

Дивно чудо да у овоме кланцу где се човек не би надао да ће икога срести сем зврчкова, искрснуше одједном два наша познаника из Ужица. Својски и срдачно се руковасмо и седосмо да се мало одморимо. Изгледали смо у оној дивљини као хајдуци на састанку. Пошто се сити наразговарасмо о свачему, а особито о Ужицу јер смо га се већ били ужелели као да га од пре неколико година нисмо видели а не од пре неколико дана, растадосмо се опет срдачно се рукујући, те они пођоше у турску бању, а ми на Златибор. Одмакли смо били читавих 10 минута, кад опазим да ми нема торбе са стварима те се брзо вратим и нађем је на оном месту где смо седели са нашим познаницима.

Дружина ме причека и пошто се вратим, пођемо опет уз високе Арнауте а затим уз још већи Пањак па, кад се с тешком муком прекотурамо и преко овога кршевитог и каменитог брда идући стазом на коју двојица нису могла упоредо стати и са које ти прети опасност да се сваки час стрмекнеш у провалију, стигнемо у златиборски срез одакле и почиње Златибор.

Идући овом таласастом равни чинило нам се да ћемо сад стићи под Палисат у Чајтину иако смо били далеко од њега три-четири сахата. Дуго смо ишли преко ове тако рећи равнице па како нисмо били научили толико пешачити по равници, то смо јако били сви жељни да дођемо што пре у Чајетину која изгледаше да је пред нама али је ми не можемо да стигнемо.

Пошто прођосмо Очку гору у којој је, како се каже, убијен Младен Миловановић и кад после мучног пентрања уз неки камењак дођемо напослетку у Чајтину – већ се беше смркло.

Сваке године од Петровадне па до Велике Госпојине искупи се овде прилично доста господе из Београда, Ужица и других вароши, који дођу било да лече какву бољку, било да мало уживају у природи, да се надишу чистог и свежег златиборског ваздуха и да се напију хладне воде са чувеног Кулашевца или да са високе Чиготе и Торника посматрају поносну Босну и кршну Херцеговину, Стару Србију, Црну Гору и Србију до саме Авале и Београда.

У самој Чајетини нисмо имали шта много видети и зато рано похитамо да што пре изађемо на Чиготу те да разгледамо и опишемо овај чувени Златибор, који је оставио дубок утисак у души свакога онога који га је видео или се пео на врхове његове. Били смо уморни од јучерашњег тешког и трудног хода али при погледу на оне дивне пределе ишчезаваше сваки умор и невеселост.

Код Кулашевца, чувене хладне воде усред равни златиборске сеђесмо подуже и пошто мало пролешкамо у хладу великих борова, кренемо се оставивши високи Торник на десној страни, на највиши врх Чиготе, који се пред нама уздизаше као каква огромна кула. Дуго смо се пели док смо стигли на највећи врх, са кога се види врло далеко, скоро као и са Милошевца.

Али најлепши предео који се види са највишег врха Златибора јесте Златибор. Одавде изгледаше он тако величанствен, тако чаробан, да се ни мало не претерује кад се о њему с оноликом хвалом говори и пише. Пространа раван, испресецана малим брешчићима види се одавде сва и изгледа као узбуркано море, али на коме место горостасних китова и опасних крокодила и других водоземаца и риба безбрижно преживају дебели волови сакупљени овде онде у веће и мање гомиле.

Златибор се сав виђаше, али велика магла и густи црни облаци који се гомилаху на хоризонту пречаше те се у даљини једва назираху велике босанске планине а уједно нам наговештаваху и велику буру и кишу те ми остависмо и то високо место те се преко омањих врхова Чиготе упутимо селу Љубишу. Дуго смо ишли преко тих брегова појмивши тек сада шта је то пут. Тек што се пређе једно брдо, а оно пред нама се уздигло друго веће. Са највећом стрпељивошћу пређемо и преко њега, надајући се да ћемо одмах стићи у Љубиш, где смо се надали доброј гозби код рођака учитељева, кад али пред нама осуо се читав низ брда, све један за другим а Муртеницу више Љубиша никако да угледамо.

Три пуна сахата ишли смо преко Чиготе и тек тада стигосмо на Превију, најкрајњу тачку Златибора. Одатле се спустисмо низ неки велики крш, одакле после четвртине часа хода дођемо под Муртеницу где нас у једној малој кућици лепо дочека домаћин, старац готово обневидео и стара домаћица захваљујући нам Бог зна како што смо им велику доброту учинили те им у кућу дошли.

После вечере седнемо у кући те у пријатном разговору и шали проведемо до неко доба ноћи слушајући затим и учитеља како у овој малој кућици уз јасне гусле помиње Милоша и Марка и остале српске витезове.

Кад нас умор савлада ми полијежемо ђе је коме место било одређено. Мени и још једном мом другу паде у део подрум у коме сам ту ноћ и поред ужасног задаха и мема помешаног са киселим задахом сира који ту беше, ипак слатко спавао уставши сутрадан тек пошто сунце беше високо о(д)скочило.

Ту смо пробавили још један дан и ноћимо још једну ноћ па другог дана весело све певајући пођемо кроз Муртеницу.

Муртеница је планина сва обрасла густом шумом, само понеђе су сељаци из освете или из сопствене користи запаљивали шуму те су остала само огорела висока стабла, те беше тужно виђети ту пустош усред бујне зелене шуме. Једно такво високо стабло заједничким снагама оборисмо и паде са великим праском.

Кроз сву Муртеницу викали смо, дерали се, пјевали, јер опростићете Муртеница је , а често се код нас чује: „Шта се дереш као да си у Муртеници“ и сад  употребисмо ову згодну прилику да се добро извичемо. 

Кад изађосмо из шуме, не одосмо као што смо били пре уговорили у Кућане, због велике магле и кише која поче већ падати, него се свратимо у Белу Реку где код једног богатог домаћина ноћимо, а сутрадан, иако беше велика магла да се на двадесет корака није виђело, ипак се ми не освртасмо на молбу домаћинову да код њега преданимо, већ се кренемо даље поред села Мочиоца у коме баш испод самог Мучња има школа коју походисмо. Али како смо се зачудили кад уђосмо у школу која споља изгледаше прилично лепа, али изнутра пре је личила на какву прљаву меанчину сеоску него ли на свети дом ђе се малој ђеци дају прва знања, ђе се тим невиним малишанима усађује први камен темељац у зграду живота. У мрачним собама дуварови и патос изгледаху као да ту нису до јуче становали људи већ прљаве и нечисте животиње, које се у нечистоћи гоје и уживају. Па и соба где станује учитељ нимало није боља била. Јадно и жалосно. Чисто смо се љутили, толико нам је то било криво, али нас је тешило то што чусмо да је учитељ добио заслужну оцену на чистоћи, дакле двојку.

Ова је школа баш на самом месту одакле се Мучањ почиње пружати. Читава два и по часа ишли смо све поред самог Мучња коме врх нисмо могли због магле никако сагледати. Од другог краја Мучња окреће други пут на Јавор , али због велике магле нисмо смели ни помишљати да на Јавор идемо, једно што је пут врло хрђав, а због скорашње кише направио се још гори и, друго, због тога што се пењањем на Јавор не би тада ништа користовали, не би могли ништа ни виђети, а само би се излагали опасности да нас не нападну какви хрђави људи, којих око ове границе има доста.

Поради свега тога ми не хтеднемо ићи на Јавор, него окренемо другим путем у Прилике у које дођемо мокри и уморни пред само вече. Сутрадан устанемо рано и погледамо на Јавор. Ни једнога облачка, ни трага од магле. Пошто доручкујемо дивне приличке погаче са лепим, мекин сиром и напијемо се киселе воде, која извире у самој авлији, због које се сваке године искупи мноштво света, било да лечи какву бољку било да /проведе време у/ – (текст оштећен) пријатном друштву – почнемо се договарати куда ћемо, на коју ли страну. Право је казао Љуба Ненадовић – ако нема пословице, требало би је направити: „да где много друштва пођу, онде једва двојица заједно дођу.“ Заиста цела истина која се и сад код нас десила, а ево како: ја сам хтео да идем на Јавор а остала тро(ј)ица мојих другова – од који су дво(ј)ица већ били једном на Јавору – хтели су да иду на Копаоник а одатле преко Краљева и Чачка у Ужице. Заиста лепа мисао али за мене неостварљива. Новчана оскудица а особито послови кућевни нису ми могли допустити да продужим толики пут и морао сам да се раставим са друштвом са којим сам толико пријатних часова провео и на које сам потпуно био навикао.

Испратим их до Ивањице. Било ми је јако жао. Друштво остављам а на Јавор се нисам пео.

Ижљубим се и опростим с друговима и после пола часа већ сам био на путу за Ужице.

Ужице, јула 1891. год.                            Мил.  Т  П  VII

Ово што Милош тако страствено описује, је свакако оно што ми данас називамо планинарењем. Белешка о једној оваквој авантури је, свакако, део слагалице која је сложена десет година касније, 17. јуна 1901. године, када је основано Српско планинаско друштво.

Писац је, као добровољац, учествовао је у оба балканска и Првом светском рату. У борбама на Ади Курјачици рањен је у леву ногу и пребачен у болницу у Ваљево, а затим у Крагујевац, где му је нога ампутирана. Јуна 1915. године одликован је Карађорђевом звездом. Као тежак рањеник није се могао повлачити са српском војском преко Албаније, па је заробљен у Пећи. Тешко болестан, прешао је мукотрпан пут преко Митровице, Београда, Карансебеша, Темишвара, Браунауа, Јозефштата, Ашаха и Матхаузена, где је коначно размењен. Милош је умро у Паризу у болници св. Јована Богослова 15. априла 1918. године.

За прилику да читамо овај несвакидашњи, а нама планинарима посебно интересантан рукопис велику захвалност дугујемо Историјском архиву Ужица, који је оригинални рукопис сачувао и Драгици Матић која је исти приредила за публиковање.

Фото: Сабо Беал, Мирослав Предојевић, Јожеф Ишпанович, Ирен Бекер, Урош Петровић, Милан Марковић

извор: Историјски архив града Ужица

преузето са: http://www.planinarskiklubtara.org/