Непрегледна пространства Таре, шумом пребогате планине коју зову ''плућа Србије'', крију и мноштво лековитих биљака чије благодети каткад изненађују. Такве помажу код многих болести овог времена, а има и моћних да, рецимо, делују као противотров код тровања гљивама.
Ту снажну лековитост на Тари има китњак, врста храста високог стабла. Код њега су лековити кора и плод-жир. Управо је чај од коре китњака одличан противотров код тровања отровним биљкама и гљивама. А ово дрво само је једно у низу растиња на Тари чија је лековитост изузетна, прве категорије. Своја благотворна дејства има и Панчићева оморика, једна од наших најзначајнијих биљних врста која је опирући се ужасима леденог доба успела да преживи на Заовинама.
О овоме пише недавно објављена књига ''Лековите биљке Националног парка Тара'', ауторке др Драгице Вилотић, професорке Шумарског факултета у Београду. Представљена приликом обележавања четири деценије тог националног парка, заснована на свеобухватним вишегодишњим истраживањима на терену.
– Ауторка је утврдила постојање већег броја лековитих биљака, од којих је 158 врста из 63 фамилије детаљно описала и илустровала оригиналним фотографијама. У опису сваке поред латинског назива дато је име на српском језику, такозвани народни назив, као и локални који се користе на истраживаном подручју – пише у рецензији књиге др Мирјана Шијачић Николић. По оцени др Драгане Вуков, Тара је богатство за истраживаче и туристе, а ова књига има стручну и практичну вредност. Др Ружица Игић подсећа да су многи научници посећивали и истраживали Тару, али ниједно свеобухватно дело о лековитим биљкама Таре пре овога није штампано, па је овај изазов за ауторку књиге успешно завршен.
Обухваћене биљке су према лековитости подељене у пет категорија. Ту читамо, на пример, да су у првој категорији ниско дрво крушина (чија се лековита млада кора осушена користи код хемороида и цревних затвора), клека, са својим иглицама (помаже код стомачних тегоба, назеба и кашља), дивља ружа (њен лековит плод пун витамина Ц јача организам), црна зова (од плодова се праве џемови који се користе као диуретици, а чај од цвета ублажава грипозна стања), шумска липа (чај од њеног цвета употребљава се за умирење кашља, код повишеног крвног притиска и за нервно смирење). Посебно лековит је и црни бор (достиже висину до 40 метара, а старост од више стотина година), чији осушени избојци у виду чаја помажу код кашља, хроничног бронхитиса и као диуретик, док се млади борови пупољци кувани у млеку и вину користе за лечење кожних болести и реуме. Код Панчићеве оморике (у народу зване омора, српска смрча) лековити су млади светлозелени избојци, од којих се праве мелеми за лечење рана, купке за реуматизам и чај код упале плућа.
Међу зељастим биљкама с Таре нарочитом лековитошћу истичу се хајдучка трава, петровац, пиревина, каћунак, биљка руса... Линцура, рецимо, може да помогне код упале вена, а њен чај бољем варењу. Сок добијен из листа зеленике, ретке врсте, користи се у лечењу болести јетре, док буква даје катран погодан за лечење шуге, екцема и перути. Врло су лековити и црни слез, подбел, камилица, матичњак, вранилова трава (дивљи оригано), јаглика, гавез, маслачак, коприва, дивизма и друго биље са Таре.
Ауторка Драгица Вилотић у предговору помиње заслужне истраживаче флоре Таре (посебан допринос др Милована Гајића) те наводи да је једна од намена публикације да се више сазна о значају и употребној вредности лековитог биља ове планине. Додаје да се врсте описане у књизи осим у званичној користе и у народној медицини, где лечење биљем има дугу традицију (прве податке о лековитом биљу бележи Свети Сава, налазе се у Хиландарском типику из 12. века).
– Моја прва шумарска искуства везују се за Тару и 1978. годину. Од тада па све до данашњег дана љубав према овој прелепој планини, њеним житељима (мојим колегама и студентима) не јењава... Моја прва теренска истраживања потичу са Таре и мојим одласком у пензију завршавају се овом публикацијом на Тари – написала је Драгица Вилотић.
(Објавила ''Политика'' аутор Б. Пејовић)
