ЈП ,,Национални парк Тара“ и Биолошки факултет Универзитета у Београду учествовали су у истраживању у оквиру студије: ,,Реаговање сисара на глобалне промене у људској активности“, о чијим резултатима је објављен чланак у престижном магазину ,,Њујорк Тајмс“. Испред Биолошког факултета на истраживању су учествовали др Душко Ћировић и Неда Богдановић, а испред ЈП ,,Национални парк Тара“ Бранко Безаревић, што је резултат дугогодишње и успешне сарадње Биолошког факултета и ЈП ,,Национални парк Тара“.
Глобално истраживање током ковид-19 пандемије показује да су руралне животиње осетљивије на људску активност
Биљоједи активнији, месоједи опрезнији
Једно од највећих истраживања које се односи на активност дивљих животиња, у коме је учествовало више од 220 истраживача, а обухватило је 163 врсте сисара које су праћене са преко 5,000 камера-замки, показало је да дивље животиње реагују различито на повећану људску активност – у зависности од тога где живе и шта једу.
Велики биљоједи, попут јелена или лоса, показују тенденцију ка већој активности када су људи у близини, док месоједи попут вукова или рисова често постају мање активни, преферирајући избегавање ризичних сусрета.
Животиње које живе у непосредној близини градова, као што су јелени или ракуни, могу повећати своју активност у близини људи услед навикавања на њихово присуство, а у вези са тим и проналажења хране у смећу и остацима, нарочито током ноћи. Међутим, животиње које живе даље од градова и других развијених подручја су доста опрезније у односу на сусрете са људима.
Ово ново истраживање, настало кроз сарадњу истраживача из 161 институције, користило је податке пре и током локдауна због КОВИД-19, како би проучило понашање дивљих животиња у промењеним условима људске активности.
"Ограничења кретања током KОВИД-19 пандемије пружила су истраживачима јединствену прилику да проуче како животиње реагују када се број људи који деле њихову околину драстично промени у релативно кратком периоду", изјавио је главни аутор др Кол Бартон, ванредни професор управљања шумским ресурсима на Универзитету Британске Колумбије (UBC) и члан тима за очување копнених сисара у Канади.
"И, супротно популарним причама које су се појавиле у том периоду, нисмо видели општи образац ,,дивљих животиња које слободно лутају“ док су људи остајали код куће. Напротив, видели смо велику варијацију у обрасцима активности људи и дивљих животиња, при чему су најуочљивији трендови били да су реакције различитих врста животиња зависиле од услова у околини и њиховог положаја у ланцу исхране."
У Канади, истраживачи који су пратили области попут националних паркова Банф и Пацифик Рим, провинцијалних паркова Катедрал, Голден ирс и Соут Килкотин Маунтинс, и коридора Си-ту-Скај у Британској Колумбији, открили су да су месоједи попут рисова, вукова и пума генерално били мање активни када је људска активност била већа.
У неким парковима, као и у градовима попут Едмонтона, велики биљоједи су често повећавали своју активност, али је ова активност била чешћа током ноћи. Велики месоједи су били приметно одсутни из предела који су битно измењени и који се налазе у најнепосреднијој близини људских насеља.
Зашто је ово важно
Ова сазнања указују на значај мера за минимизирање евентуално штетних утицаја ометања дивљих животиња, укључујући и смањење временског преклапања које може довести до конфликата.
"У удаљеним подручјима са ограниченом људском инфраструктуром, између осталог, и путевима којим се до њих може доћи, ефекти наше присутности на дивљи свет могу бити посебно снажни. Како бисмо дивљим животињама пружили потребан простор за обављање животних активности, можемо размотрити успостављање заштићених подручја или коридора за кретање без људске активности, или размотрити сезонска ограничења, попут привременог затварања кампова или стаза за планинарење током миграција или сезоне размножавања", рекла је коауторка студије и биолог са Универзитета Британске Колумбије, Др. Кејтлин Гејнор.
Додала је да стратегије треба да буду прилагођене специфичностима појединих врста и подручја. У удаљенијим и изолованијим подручјима може бити потребно да људске активности буду присутне у знатно мањем обиму да би се заштитиле осетљиве врсте. У подручјима ближим људским насељима, где дивље животиње чешће долазе у контакт са људима, време између сумрака и свитања може бити важан временски оквир за заштиту дивљег света. Напори нпр. могу бити усмерени на смањење сукоба између људи и дивљих животиња након сумрака, као што је сигурније складиштење канти за смеће како би се смањио број животиња које приступају људским изворима хране.
Ова сазнања су посебно корисна у светлу пораста глобалног путовања и активности на отвореном након пандемије, додао је Др. Бартон.
"Разумевање начина на који дивљи свет реагује на људску активност у различитим контекстима помаже нам у развоју ефикасних планова заштите који имају локални и глобални утицај. Из тог разлога, радимо на побољшању система за праћење дивљих животиња користећи алате попут фото замки које су омогућиле посматрање понашања животиња током пандемије."
Студија је објављена у часопису ,,Nature Ecology and Evolution".
Резултати истраживања су објављени у Њујорк Тајмсу, чланак можете погледати ОВДЕ
