Локалитет се налази на десној обали Дрине, у близини реке Врело и њеног водопада. Када је проглашена за културно добро, 1968. године, ова некропола бројала је укупно 70 стећака. Споменици су постављани у правилне редове, у правцу запад-исток, а највећи број има облик плоче или ниског сандука, два су облика саркофага са слеменом, типа куће са кровом на две воде. Стећци нису декорисани и немају натписа, најстарији потичу из XIV и XV века. До момента када је ЈП „Национални парк Тара“ преузео бригу о уређењу и одржавању овог локалитета, он је био у запуштеном и неугледном стању, што је допринело пропадању споменика.

Овај локалитет се сврстава у најзначајније и најбоље очуване некрополе у Србији, због чега је и заштићен као споменик културе од изузетног значаја.

 

По величини и начину обраде споменика овај локалитет спада у најзначајније. Данас се на некрополи налази око 40 споменика. Од типова заступљени су стећци типа плоче, слеменика и споменика. Такође, на овој некрополи се налазе и два ретка облика стећка: двоструки слеменик и комбиновани споменик сандук. Мањи број је једноставно украшен мотивима: крста, лука и два мача.

 

Смештен је на самом врху брда које доминира клисуром Раче и околином. На њему су пронађени остаци мањег непознатог утврђења, неправилне основе прилагођене терену. Унутар утврђења су пронађени остаци рановизантијске цркве и један гроб. Према налазима, претпоставља се да утврђење датира из 6-7 века.

 

Историјски локалитет из периода 16. и 17. века који се налази око 2 км узводно од манастира Рача, на десној обали истоимене речице. На овом месту, при самом уласку у кањон Раче у турским катастарским пописима из 1528/1530. године помиње се манастир на Ланишту. Међутим, у ретким рукописима Рачанске преписивачке школе из 17. века помиње се као „Скит Св. Ђорђа“ у Бањи, због извора термалне воде који се налази у непосредној близини. Касније, за ово крашко врело се усталио назив Лађевац. Археолошка истраживања 2006/2007. године објекта познатог под именом „Скит Св. Ђорђа“ показала су стамбени карактер. Вероватно се ради о двору или манастирском конаку са остацима монашких келија, а претпоставља се да је ово био центар Рачанске преписивачке школе.

 

Зaмак Солотник се налази на источној страни Националног парка Тара, на стени поред села Солотуша. Замак је подигао непознати властелин негде у време пада деспотовине у турске руке 1459. и освајања Босне 1466. године. Двор у замку није довршен до краја, нити се стегао креч у бедемима, а Турци су на јуриш освојили замак. Бранитељи су изгинули, побијени или одведени у робље.

Замак има приближно трапезоидну основу димензије 20x30 метара. У југоисточном углу се налази кула кружне основе. Дебљине зидова 1,20–1,70 метара, а на страни окренутој нападачима близу 4 метра. Очувана висина зидова на неким деловима дворца прелази 4 метра. Зидови су грађени од притесаног камена и трпанца у средини, везани кречним малтером. Замак има два улаза, источни и западни. Солотник је могао бити нападнут артиљеријом само са јужне и југо-источне стране, те је прилаз са тих страна штићен ровом уклесаним у стене.

У северо-источном делу дворца се налазила цистерна, за снабдевање водом становника замка Солотник. Њен приближно кружно облик је условила жива стена, зидови цистерне су били премазани глином, у средини се налазио бунар пречника око један метар, изграђен слагањем камених плоча, без употребе везива. Простор између бунара и зида цистерне је био испуњен шљунком. У цистерну се сакупљала кишница, која се пречишћавала, таложила кроз шљунак и сливала у бунар.