• (+381) 031/ 863 644

  • office@nptara.rs

Географија

Геологија и геоморфологија

ГЕОМОРФОЛОГИЈА
 
Национални парк Тара обухвата највеће делове планина Таре и Звијезде које су природно одвојене клисуром Дервенте. Налази се на источном делу планинаског система Динарских планина. Планина Тара припада делу старовлашких планина. Просечна надморска висина је око 1150 м, а највиши врх у Националном парку је Козји рид (1591м).
 
Према северозападу подручје парка је оивичено до 1000 м дубоким кањоном реке Дрине. Са јужне стране Тара се благо спушта у Креманску котлину, а на источној страни њену границу представља Солотушка река.
 
Укупна површина Таре је 183 км2, дужина 50, а ширина 22км. Масив Таре може се разграничити на две површи: вишу и нижу. Виша површ је просечне надморске висине 1280м. Нижа је просечне надморске висине 1000м и простире се на мањој површини од претходне углавном на подручју Калуђерских Бара.
 
Читаво подручје карактерише мозаик планинских узвишења и површи које су испресецане долинама река и потока (река Рача, Дервента, Бели Рзав, Бруснички поток).
 
Разноврсни геоморфолошки облици карактеришу национални парк од којих су широко заступљени: пећине, увале, вртаче, звекаре, теснаци, кањони, клисуре и др. Најпознатије пећине су Перућачка и Топла пећ. Топла пећ са интересантним пећинским накитом се налази на планини Звезди, а заштићена је и као споменик природе.
 
Национални парк Тара одликује се мноштвом карстних облика, међу којима су најатрактивнији кањони и клисуре. Најимпресивији је кањон реке Дрине, који је засигурно један од највећих и најлепших кањона Европе.

ГЕОЛОГИЈА
 
Подручје Националног парка Тара одликује се великом разноврстношћу у погледу литолошког састава што говори о дугој и бурној геолошкој историји. Изграђено је од магматских, метаморфних и седиментних стена које су стваране од палеозоика до квартара (данашњица). У саставу овог масива учествују: палеозојски и верфенски шкриљци, кречњаци горњег и средњег тријаса, рожњаци и пешчари, серпентинисани перидотити, амфиболити и делувијално-алувијални слојеви.
 
Најстарије стене на Тари потичу још из палеозоика (карбона и перма). Палеозојски шкриљци, пешчари и конгломерати заступљени су на северним и североисточним падинама Таре према Дрини. Преко ових творевина леже верфенски слојеви доњег тријаса.
 
Доњи тријас најчешће је представљен силицијским седиментима. Кречњаци средњег и горњег тријаса покривају највећи део масива Таре и Звезде.
 
Седименти из доба Јуре јављају се на западном делу Таре а представљени су кречњацима и јединицом која припада дијабаз рожњачкој формацији.
 
Серпентински перидотити јављају се на великој површини: у Заовинама (стране левих притока Белог Рзава), у вишим деловима Растишта и на Калуђерским барама где иначе почиње пространа тарско-шарганска-златиборска серпентинска маса.
 
Горњокредни седименти леже трансгресивно преко јурских и тријаских формација градећи Белорзавску синклиналу дужине 35 и ширине 2,5 км.
 
Квартарни седименти алувијално-делувијалне наслаге заступљени су углавном у долинама Дрине и притока.

Хидрологија

ВОДЕ НП ТАРА
 
Планина Тара услед свог кречњачког састава је релативно сиромашна површинским токовима. Међутим, и поред тога испод планинских врхова Таре и Звијезде налази се више бистрих, брзих и хладних планинских река, потока, извора и врела. Сви водотоци на простору Националног парка третирају се као вода I класе. Хидрографски објекти на Тари могу се сврстати у три групе: - Извори и врела - Језера (акумулације) - Реке и планински потоци
.

reke-nptaraИЗВОРИ И ВРЕЛА

Због кречњачког саства планине Таре воде падавина се не задржавају дуго на површини, већ се појављују у облику извора и врела у њеној подгорини.

Извори су чести на пределу Калуђерских бара и Црнога врха, а у пределу Таре у ужем смислу и Звијезде има их само неколико. На јужним деловима парка налази се неколико извора: Бијела вода, Васића понор, Секулић вода и извор Забој. На северном одсеку познати извори су Пољана, Љубашка вода и др. Неколико слабијих извора јавља се у пределу Чемериште-Милошевац. Од њих постају потоци који се уливају у Коњску реку и Бели Рзав.

Најатрактивије и најиздашније крашко врело је Перућачко. Налази се на надморској висини од 265 m, просечна јачина је 300 l/s, а температура воде се креће између 4 и 10oC. Од воде врела настаје река дуга 365 m, познатa као “Река година” и најкараћа река у Србији, која се атрактивним водопадом висине 10 m улива у Дрину.

Термално врело Лађевац избија на десној страни реке Раче на надморској висини од 498 m. Темепратура воде овог врела је 17оC. Сифонског је карактера и избија из низа вертикалних пукотина у клобуцима и разлива преко бигрених наслага.

Од долински врела најпознатија су врела Раче и Солотушке реке. Највеће и најјаче је врело Раче које избија на надморској висини од 580 m.

Под Кулином у Солотуши, у засеоку Подград, налазе се два врела која су позната у народу као Подград и Јеринини извори. Ова врела сифонског карактера имају температуру 10 -20 оC, што указује да су до извесне мере термална и да потичу са великих дубина.

 

reke-planinatara

РЕКЕ

Планину Тару карактерише мала густина речне мреже због кречњачког састава терена. Готово сви токови Таре припадају сливу реке Дрине, а само неколико припада сливу Ђетиње (делови Доброг и Љутог поља и Калуђерских Бара). Углавном се ради о брзим планинским токовима са великим висинским разликама између изворишта и ушћа.

Дринa

Река Дрина опасује Тару са северозападне и северне стране и представља највећу контактну реку општине Бајина Башта у дужини од 60 km. Њој гравитира 92% токова овог подручја. Настаје код Шћепан поља спајањем Пиве и Таре, одакле тече кроз живописне планинске и равничарске пределе Босне и Србије до ушћа у Саву. Најлепши и највећи кањон на свом току Дрина је усекла између Жепе и Клотијевца у дужини од 24 km. Температура воде се креће у распону од 8,7-16,3оC. Боја воде је зелена, спада у II класу бонитета и сврстава се у најчистије водене токове Србије. Дивља снага Дрине, данас је укроћена бранама и језерима, чиме је изгубила много од своје дивље природе и лепоте кањона, нестала је сезонска плаховитост реке од које су страдала поља и насеља крај ње, а створена је могућност пловидбе, производње ел. енергије као и неке нове туристичке вредности. Од многобројних спортско-рекреативних активности које се могу упражњавати на Дрини издвајају се риболов и сплаварење. Симбол живог света ове реке су младица и липљан.

Бели Рзав

Бели Рзав настаје од Караклијског и Батурског Рзава који се спајају на Црном врху на 1186 m н.в.. Тече према Вардишту у дужини од 23 km, где са Црним Рзавом формира Рзав. Речна долина Белог Рзава је композитна и састоји се од две клисуре, једног кањона и четири проширења. На улазу у другу клисуру изграђена је брана „Лазићи“ РХЕ „Бајина Башта II“. Најзначајније притоке су му: Коњска река, Змајевски поток и Липовица и Вежања.

Рача

Река Рача настаје на Калуђерским барама. Изворишни део је представљен са неколико кракова: средишњи крак је поток Јаревац, који са леве стране прима Совљак и поток који долази испод Гребена. Са десне стране у Јаревац утиче Барски поток. Ово је највећа долина планине Таре, једним делом има карактер понорнице. При уласку у клисуру Рача тече преко низа водопада, познатих као „Скакавци“, од којих је највећи висок 10 m, а после њих следи понор и део сувог речног корита.Дужина реке Раче је 14,2 km, а површина сливног подручја износи око 75 km2.

Дервента

Река Дервента настаје од четири потока: Алушког, Кремића, Јокића и Ровињског који се састају код засеока Седаљка. Тече дужином од 2,5 km до ушћа у језеро Перућац. Површина сливног подручја износи 32 km2. Долина Дервенте је кањонског типа и у њој се налази резерват природе „Клисура Дервенте“ и представља станиште ендемичне врсте Дервентског различка.

Брусница

Бруснички поток је један од скровитијих и готово неистражених водотока парка. Притоке његовог сливног подручја су Галинска река, Омарска врела, Средњи поток и други повремни и стални токови. ова река је део резервата природе „Кањон Бруснице“. 

Понорнице

На подрују планине Таре налази се неколико понорница од којих су познатије Булибановачка и Митровачка.

Булибановачка понорница настаје код Булибановца од више цураца који се спајау градећи поток. Након 60 m тока понире на надморској висини од 1.065 m и поново се јавља 1,2 km даље испод Тарабића брда на 1.300 m н.в.

Митровачка понорница налази се у растреситом материјалу од кога је састављена долина Крње Јеле.

 

vestackajezeraplaninataraВЕШТАЧКА ЈЕЗЕРА

На подручју планине Таре налазе се и акумулације чија је основна намена производња електричне енергије, поред тога ови објекти се могу туристички валоризовати. Реч је о језрима: Перућац, Заовине, Крушчица, Спајићи и Осоје.

Изградња ХЕ „Бајина Башта“ завршена је 1962. године. Преграђивањем Дрине у Перућцу браном дужине 461 m и висине 93 m, формирано је Перућачко језеро дуго преко 50 km, широко 50-500 m и дубоко 85 m. У језерском басену акумулирано је 340.000.000 m3 воде. Просечни годишњи протицај на месту бране је 340 l/s. Средња температура воде је језера је 18оC, a максимална 22 оC, што омогућава купалишну сезону током јула и августа. Клисураст карактер долине условљава изражено померање обалске линије приликом промене водостаја, па је мало природних терена који се могу користити као плаже, те се користе понтонске плаже које се по потреби померају ка већим дубинама.

Акумулација “Бели Рзав” (језеро Заовине) настала је подизањем 125 m високе бране “Лазићи” у долини Белог Рзава. Запремина језера је 180.000.000 m3. Припада типу реверзибилних хидро-енергетских објеката и покреће генератор ХЕ „Бајина Башта II“. Током високих водостаја и при смањеној енергетској потрошњи вода из Перућачког језера се пумпама, кроз тунеле, избацује у 600 m више језеро Заовине. При ниским водостајима и у шпицевима потрошње електричне енергије ова вода се враћа, користећи природни пад и служи за покретање турбина.

У горњем току Белог Рзава смештена је акумулација „Крушчица“ чија је основна намена водоснабдевање Таре пијаћом водом.

КЛИМА
 
Клима Таре уопштено се може означити као умерено-континентална, у извесној мери модификована планинским утицајем и са већим степеном влажности у односу на централне и источне делове Србије.
 
Географски положај Таре, као и низ других чинилаца условили су специфичне климатске карактеристике овог подручја. Управо изнад подручја Таре сукобљавају се топле ваздушне струје са југа и хладне са севера.
 
Основни разлог специфичности климе овог подручја представља висок степен хумидности који се огледа у великој годишњој суми падавина (977,3 мм) и високој просечној релативној влажности ваздуха (83%). Влажна струјања из кањона Дрине, као и свакодневне магле, дају ту специфичност клими Таре.
 
Просечан годишњи број дана са падавинама је 147,7. Највише дана са падавинама има у јануару, априлу и јуну.
 
Снег највише пада у јануару (13,2 дана), а средњи број дана са формираним снежним покривачем износи просечно 52,3 дана.
 
Средња годишња температура за шире подручје Таре износи 5,6оС.
 
Најхладнији месец је јануар са просечном температуром ваздуха од -4,8оС, а најтоплији је август са средњом температуром од 17,3оС што значи да укупна средња годишња амплитуда температуре износи 20,8оС. Апсолутно максимална измерена температура је 32,0оС а апсолутни измерени минимум је -28,0оС.
 
Изузетно важан климатолошки елемент је и ветар. Главни правац дувања ветрова у Националном парку има северни и североисточни ветар. Највеће средње годишње брзине има југозападни ветар у износу од 3,7 м/с.
 
Специфични микроклиматски услови, пре свега велика влажност ваздуха условили су одређену константност климатских чинилаца и на тај начин омогућили опстанак осетљивих и реликтних врста на Тари.

ЈП НП Тара

Простор Таре проглашен је Националним парком 13. јула 1981. године на укупној површини од 24.991,82 ha..

Твитер

Инстаграм