Пре првог Српског устанка (1804. године) 2/3 површине Србије било је под шумом. Путописци који су пролазили кроз Србију писали су о непрегледним шумама. У тим путописима описана је и Тара и њене густе четинарске шуме са стаблима пречника преко метар и висине преко 60 метара.

 

Одвајакада се шума користила на Тари од стране домаћег становништва као грађевински материјал за изградњу кућа, торова, посуда, алата... Шума није имала велику вредност до 60-тих година XIX века када у подножју Таре почињу да се граде прве стругаре поточаре и ручне стругаре, а грађа сече за трговину и извоз. Стругаре поточаре су биле активне до 1914. године када су их замениле парне стругаре поред Саве и Дунава. Оне су снадбеване грађом са Таре, а грађа је транспортована сплавовима Дрином и Савом до Београда.

 

Организовано коришћење шума у Србији је почело далеке 1820. године, када је Кнез Милош Обреновић донео Наредбу о чувању и заштити шума. Први нахијски шумари постављени су 1833. године, а први лугари на Тари постављени су 1871. године. За прво организовано искоришћавање шума на Тари, и то искључиво четинара, може се сматрати сеча из 1852. године када је, по одобрењу Министарства финансија Србије, Тодор Тодоровић, предузимач из Шапца започео сечу ради обезбеђења сировином својих стружница у Перућцу и Шапцу.

 

Следеће организовано искоришћавање започиње двадесет година касније, 1872. године. У међувремену вршене су сече „за домаће потребе“. Крајем XIX и почетком XX века у сечу Таре укључује се и крупнији капитал. Као представници тог коришћења наводе се: београдски трговци Душан Сиротановић и Лазар Јовановић, Обрен Кесеровић, индустријалац из Бајине Баште, Индустријска банка Бајина Башта, „Сувобор“ из Обреновца, Обреновачка банка, Смедеревска банка и др. Ипак највећи капитал у експлоатацију Таре уноси Прометна банка која са сечама започиње 1902. године и обавља их све до 1931. године. Први нахијски шумари, а први лугари на Тари постављени су 1871.године. Истовремено са интезивном сечом шуме радило се на пошумљавању. Први расадник за пошумљавање на Тари је формиран 1905. године на Предовом Крсту.

 

Банка је довела на Тару стручњаке за изградњу шумске железнице, дрвене риже и жичаре. Рабаџије су запрегама (претежно воловским) привлачиле трупце влаком до уређених точила и рижа као сабирних места уз шумску железницу („штрека“) и жичару. Дрвена рижа је била дуга 2,5 км, рижом су спуштани балвани да сами јуре великом брзином низбрдо до Дрине, где су скивани сплавови и одвожени низ Дрину. До риже је грађа довожена железницом зване „спуст“, са дрвеним шинама без локомотиве по којима се грађа спуштала сама низбрдо, а празне вагоне вукли су коњи.

 

Жичара је подигнута у две етапе:

 

Прва етапа је изведена кроз два тунела који су пробијени кроз стрме стене на путу од Дрине до Предовог крста у дужини од 6010м и са падом од 800м. Тежина товара износила је 2000 кг.

 

Друга етапа је спојила Предов крст са Батуром и била је дуга 3 860м, а имала је успон од 380 м.

 

Шумска пруга и жичара су се користили за транспорт грађе до краја 1931. године. Након завршене експлоатације остали су само трагови – штреке без шина, точила испрана ерозијом, жичаре демонтиране и отпремљене на следећа сечишта и сл.

 

За време Другог светског рата није било знатнијх сеча. После ослобођења земље приступило се предузимању мера за поправку затеченог стања. Године 1947. изграђен је камионски пут који је Тару везивао са железничком пругом узаног колосека Београд – Сарајево што је омогућило рационалнију експлоатацију букве. За време економске блокаде од 1948. године дрво постаје главни извозни артикал па се организују тзв. индустријске сече на Тари.

 

Главни задатак индустријске сече на Тари (1947-1950.) била је производња букових трупаца за резање у пилани у Кремнима, где су и парени, ради извоза у Енглеску. Tакође сe извозило и целулозно дрво.

 

Све до 1940. године може се рећи да је газдовање шумама на Тари било нерационално – експлоататорског до концесионог типа када се приступа планираним, методским шумско – уређајним радовима (обележавање граница, подела на одељења). Од 1951. до 1960. године почињу сече претежно санитарног карактера. Овакве сече планиране су уређајним елаборатима који су, за све газдинске јединице, донети у периоду од 1950. до 1952. године. Данас се на Тари примењује Контролни метод уређивања шума, који је почео да се примењује 1960. године. Творац овог начина газдовања шумама је проф. др Драгољуб Милојковић.

 

И поред вековне експлоатације, Тара је сачувала своје природне вредности због којих је проглашена националним парком. Интезивна истраживања од 1960. године, а наручито од водећих стручњака шумарства Србије, др Душана Чолића, др Стевана Коларовића и др Драгомира Милојковића, допринела су да Скупштина СРС 13.07.1981. године оснује Национални парк Тара.